Republika Smuljanija?

U subotu sam naručio tastaturu sa Benchmark-ovog sajta. U pitanju je tastatura Logitech G103. Naručio sam baš od njih jer je cena na Benchmark-ovom sajtu 1600 dinara manja nego u Gigatronovoj radnji. Na sajtu je prikazana tastatura baš onakva kakvu bih želeo, jako mi se dopala, i imala je raspored dugmića koji meni savršeno odgovara. Baš onakav na kakav sam navikao.

Ona je stigla u četvrtak, malo sam sačekao, no dobro. Kada mi je stigla, na garanciji piše da je iz Gigatrona, a račun na radnju Benchmark shop G97. To mi nije bilo toliko čudno, jer sam ranije guglao i shvatio da su Benchmark i Gigatron "bratske" firme, da ne kažem da je to jedna te ista stvar. (slično/isto kao Emmi i WinWin)

Elem, kada sam je raspakovao, uvideo sam da ona nema raspored dugmića baš kakav sam ja želeo i to me je malo iznerviralo, moram priznati, jer sam ja nju prvenstveno naručio zbog tog rasporeda sa slike i pozitivnih ocena i na Gigatron-ovom i na Benchmark-ovom sajtu.

Nisam bio lenj, pozvao sam Benchmark call centar da proverim da li postoji tastatura sa rasporedom kakav me zanima i da li može da se zameni, čovek, malo neraspoložen, da ne kažem nadrdndan, mi je rekao kako on nema ništa sa tim i da on to ništa ne zna, da misli da u Srbiji ne postoji takav model kakav mene interesuje, iako na oba sajta je slika onakve kakve me zanima.

Onda mi je rekao kako moram da pozovem reklamacije i da se njima obratim oko toga da li imaju, i ako imaju da mi posalju ili da se dogovorim oko vraćanja. Ne budem lenj, pozovem ja reklamacije gde mi jedna jako ljubazna devojka prvobitno kaze kako oni uopšte ne rade za Benchmark i kako ona nema ništa sa tim. Ja sam je zamolio da proveri, jer su mi iz call centra dali njen broj. Onda je proverila sa nekim i nakon petnaestak sekundi mi se izvinila i onda me je saslušala.

Kada me je saslušala, rekla mi je kako ona ne može tu da mi pomogne i da ja pošaljem imejl servisu, jer su oni distrubiteri i uvoznici za Srbiju. Pošaljem ja imejl oko 10 ujutru, stigne odgovor oko 15h(što je i super, ocekivao sam da odgovara ne bude pre ponedeljka) gde mi gospoda kažu kako oni nemaju apsolutno nikakve veze sa tim i da pozovem radnju u kojoj sam kupio.

Proverim ja račun opet, na njemu piše Benchmark shop G97, a ta radnja ne postoji na Guglu, jer Benchmark nema svoju fizičku radnju, vidim adresu i izguglam, kad je to radnja Gigatron Shop G2(Cara Nikolaja II). Pozovem ja njih, oni mi kažu da oni ne mogu da mi pomognu, jer oni to ne rade, vec da zovem Gigatron Call centar. Zvao sam oko 10ak puta, zvonilo je svaki put oko minut, dok se gospodin jedan nije javio.

Bio je jako ljubazan, shvatio je moj problem i pitao me šta bih ja želeo. Rekao sam da bih želeo istu tu tastaturu samo sa drugačijim rasporedom, a on mi je rekao da takva tastatura ne postoji u Srbiji i da mogu jedino da je zamenim za neku drugu, ako mi ne odgovara ili da mi vrate novac. A ja se onda pitam zašto kog đavola stoji slika na sajtu svake prodavnice tastature koja ne može da se kupi? (I na WinWinu su iste slike...)

Onda ga pitam da li ja mogu da odem u radnju gde je ona navodno prodata, tj odakle je račun, kako bih je zamenio. Rekao je da će mi izaci u susret, kako oni to ne rade, već obicno treba da se šalje kurirskim sluzbama, al' da će napraviti izuzetak, da će me najaviti u radnji i da će mi izaci u susret kako bih mogao da odem do radnje i da je fizički zamenim za neku drugu koja mi odgovara.

Odem ja tamo da zamenim, kad tu nije kraj. Tastatura u kutiji koju sam dobio ima drugačiji serijski broj nego onaj na računu/kutiji. I tamo u radnji ispadne problem, jelte, da ja nisam slučajno zamenio ili šta ti ja znam. Onda sam čekao da pozovu nadređenog, šefa, menadžera ili šta ti ja znam, da bi na kraju došli do zaključka da tog tipa baš briga, i proverili su tastaturu i videli da je netaknuta. Bukvalno je nisam ni uključio u računar da proverim da li radi, već je to prvi uradio dečko u radnji i uverio se da je sve ok i da nema ni traga korišćenja, logično, jer je neotpakovana.

Oboje su bili jako ljubazni, al' su bili malo u strahu, logično, verovatno mislili da sam neki prevarant ili šta ti ja znam...

Sve u svemu, rekli su mi da ja mogu da odaberem tastaturu koju želim iz radnje koja je do cene moje tastature na Benchmark-ovom shopu, i da je zamenim ako hocu. Pokazali su mi da imaju specijalnu ''kasu'' kada tako prodaju proizvode kao Benchmark. Nisam našao ni jednu koja mi se baš dopala, tj jesam, al' je koštala 1000 dinara više nego ova moja. Ja sam rekao da mogu odmah da iskeširam to i da uzmem tu skuplju, ako nije problem, međutim, jeste.

Da bih uzeo skuplju tastaturu, ne bih mogao da doplatim odmah, već bih morao da šaljem poseban upit Benchmark-u i da pošaljem svoju tastaturu u radnju gde sam je "kupio", a to je ta radnja u kojoj se nalazim, i da onda čekam da mi oni posalju tu koja mene zanima i da onda tek doplatim. Pošto ta njihova Benchmark ''kasa'' ne može da prima keš, već samo karticu/transfer novca sa računa na račun i ostalo, jer prava Benchmark radnja fizički ne postoji.

Stvarno nije toliki problem navići se na novi raspored dugmića na tastaturi, al’ pitam se gde mi živimo? Šta se sve mulja? Ko koga tu laže, maže i sve ostalo!?

Sa svoje nove tastature na koju se polako privikavam(i na kojoj sam 27 puta kliknuo enter umesto “ž“ i 23 puta kliknuo ”<“ umesto shift kucajući ovaj tekst,

Ne baš zadovoljna mušterija

P.S. Živ se čovek na sve navikne, osim na nepravdu.

Sramota me, dakle postojim

Ovo je jedan grafit koji se nalazi na Vračaru u neposrednoj blizini Treće beogradske gimnazije, a ujedno i rečenica koja jako dobro opisuje moju trenutnu situaciju.
Situacija u kojoj se nalazim ja, odraz je onoga što se dešava oko svih nas. Samo, svako drugačije gleda na situaciju, reaguje, prihvata je. Mene je, lično, sramota zbog svega što se događa oko nas, a niko da odreaguje! Možda su slepi. Ili ipak ne.

Počevši od mnogobrojnih situacija u sportu, gde neke traju duži niz godina, a neke sage se vode od skoro, preko (ne)kulture, pa sve do političke situacije i razvoja naše zemlje.



Sport u Srbiji svi rado gledaju, što zbog Novaka Đokovića(koji izlazi iz svih mogućih novina, na svim televizijama, internet portalima i sl.) koji fantastično promoviše Srbiju u svetu(svaka mu čast na tome i jedno veliko hvala) i njegovog istorijskog uspeha(jedan Srbin najbolji na svetu u nečemu, ej, jedan Srbin!?) To će ostati urezano zauvek i neće se nikad zaboraviti, a mnogo će boleti jedne Engleze, Nemce, Amerikance i druge svetske velesile, koje broje znatno više stanovnika nego naša mala Srbija, a nemaju takav uspeh(trenutno). Srpski košarkaši su vicešampioni sveta! 15 momaka iz Srbije su, ''u ubacivanju lopte u koš'', bolji od svih drugih u svetu osim od drogiranih Amerikanaca! Ove godine se igra Eurobasket, očekivanja su velika, nade ima, a mi se molimo da tu zaista budemo najbolji. Prosto mi je neverovatno koliko smo fantastični u svim mogućim i nemogućim sportovima, kako su SBB Vukovi igrali finale lige šampiona u američkom fudbalu, a koliko država, vlast, ništa da uradi da im pomogne. Ništa da uradi da im omogući bolje uslove, bolji rad, da ih neko isforsira, da im da više novca, motivacije, da im da povod da igraju za svoju Srbiju i da nešto lepo i korisno urade! Umesto toga, oni samo zatrpavaju sve moguće talente i nikome da pomognu, već samo odmažu i uništavaju. Zamislite koliko bi samo bilo uspešnih sportista i sportistkinja da oni imaju bolje uslove za rad? Nabrojaću samo neke sportiste koji su dominirali u svom sportu i kategoriji u prethodnih par godina(individualno ili timski) koji su, siguran sam, mogli mnogo više, da su imali podršku države i bolje uslove za rad:
Vaterpolisti, nakon nebrojanih medalja u poslednjih 15 godina, ponovo su u polufinalu svetskog prvenstva, Milica Mandić zlatna tekvondistkinja Olimpijskih igara 2012, o Jasni Šekarić sa preko 20 medalja da ne pričam, OK Vojvodina osvojili CEV Challenge Cup, Ivana Španović, Emir Bekrić, Asmir Kolašinac, Jelena Janković, Ana Ivanović-Schweinsteiger, Nenad Zimonjić, Tatjana Jelača, Viktor Troicki, Milorad Čavić, Nađa Higl, Ekrem Jevrić i mnogi drugi.

Ah, ne, ovaj poslednji i nije baš toliko uspešan. Nije sportista. Ipak je popularan. Nažalost. Siguran sam da svi vrlo dobro znaju ko je on(tuga) i kako je postao poznat. Ne vredi trošiti reči, ali postao je popularan zbog naroda i ljudi kojima je on zaista zanimljiv. Budale će uvek biti popularne. Pored njega imamo još razne druge silne poznate, preko Zmaja od Šipova, Mimi Oro, Stanije, Ave i drugih veoma popularnih(za koje nikad niko nije čuo, niti ikoga zanima, niti je ikom jasno odakle se oni pojavljuju u novinama i što se uopšte o njima piše). Sve Kurte i Murte koji su ultrapopularni i o kojima non-stop bruje novine, a nikom nije jasno zašto. Zato što plaćaju. A što je najgore, ljudi i čitaju, neki iz zaista radoznalosti i jer ih zaista zanima, neki jer im je dosadno, a neki čisto da bi videli kakav je život budala. Te budale pate za popularnošću kao i mnoge druge, međutim ove su uspele u tome da je steknu i uživaju u istoj. Toga me je sramota. Sramota me je što neko zaista gleda Parove, ali ne da bi video te budale i smejao im se, već nekoga to stvarno zanima, uživa u tome da gleda. To mi nikad neće biti jasno. Ljudi su jednostavno previše željni da žive tuđe života, čak i u obične smrtničke(svima je vrlo dobro poznata baba iz prizemlja ili sa prvog sprata koja vas svako jutro i veče dočeka, pozdravi, vidi sa kim ste došli ili kod koga ste došli), ali ovo prevazilazi sve granice. Da je najpopularnija emisija u Srbiji neki rijaliti program, a da ne postoji emisija koja promoviše mlade ljude, talente, mozgove, umetnike, sportiste, to mi nikako ne ide u glavu. Stidim se toga. Tih ljudi koji to rade i koji to sve gledaju. Pre koju godinu je Peđa D Boy a.k.a. Jugoslovenka izvadio svoj polni organ u sred emisije uživo i video klip na Youtube-u gde ''Peđa d boy vadi budalu'' je popularniji od njegove najpopularnije pesme. On je bio slavna ličnost pre tog svog ekscesa, a nakon njega je postao još slavnija, što je najtužnije. Jadno. Oduvek je poznato da je Srbije zemlja seljaka, ali poslednjih godina postaje sve više zemlja SELJAČINA i to je ono čega se sramim. Tužno jako.

                                   

Još tužnije je što je u prethodnih 10 godina na srpsku muzičku POP-ROCK scenu uspeo da se probije sam sa sobom i napravi nešto samo jedan bend - S.A.R.S. Oni bi možda mogli da žive od toga što rade, da im se redovno isplaćuje sve što im pripada. A i oni su počeli da ubacuju harmoniku i narodnjačke foršpilove, što im niko ne zamera, zna se kakvo je stanje, šta prolazi i šta se sluša. Svi ostali sklapaju jedva kraj sa krajem i od svoje svirke jedva imaju da prežive. Pobednici raznih rijaliti emisija, takmičenja, od Prvog glasa Srbije, Operacije trijumf, Idola, Ja imam talenat i sl... Šta je sa njima? Vukašin Brajić se probio najviše od svih tih pobednika, ovi ostali su svi mnogo ispod njega što se tiče popularnosti i rada... Depresira me to.
Tragedija je i što je porast broja bendova koji u svom nazivu imaju ''Band'' direktno proporcijalan novcu koji je ukraden, pozajmljen ili uzet od države i državnih institucija.

Tragična su i obećanja koja nam daju razni političari i ljudi koji nas vode i koje bi trebalo da slušamo, kako nam svi obećavaju kule i gradove, a niko ništa ne ispunjava, ni trunku obećanja... Bitno je da se rijaliti emisije vrte i da narod to gleda. ''Da je hleba i igara'' - samo je to narodu potrebno, još gore je što hleba ima sve manje, a igara sve više. Da je 1/4 novca koji je zarađen emitovanjem rijalitijima ili sviranjem narodnjaka dat u dobrotvorne svrhe, bolesnima, siromašnima, narodnim kuhinjama, popravnim domovima, domovima za nezbrinutu decu i sl, mnogo bi manje danas bilo gladnih, bolesnih i tužnih. Ipak, naravno, lakše je i mnogo lepše te pare strpati sebi u džep, kupiti džip i slično.

Deca raznih moćnika prolaze nekažnjeno za svoja zlodela koja čine i za to nikog nije briga, sve će to tata da sredi... Jedan je ubio devojku jurivši Ustaničkom ulicom i udarivši je, zatim je pobegao sa mesta nesreće i tek se kasnije predao policiji u prisustvu advokata, drugi je sleteo BMWom u vodu i ubio druga i drugaricu itd. Strašno je što imamo strašno kratko pamćenje, brzo zaboravimo sve i svašta što se desilo i nikom ništa...

                                      

Hvala Bogu pa kazna još uvek stigne one ''obične'' smrtnike koji ubijaju i otimaju devojčice, siluju i slično, ipak, to samo one koji su obični smrtnici, one VIP smrtnike ne stižu, niti će stići... Mada, kazna kad tad stigne, u ovom ili onom obliku, sve se vraća i sve se plaća. Drago mi je da makar takvima se presudi za svoja zlodela i da ne prodju nekažnjeno, a za ove ''nekažnjene'' se ne sekiram, stići će ih kazna kad-tad, samo mislim da će ona biti gora od one koja je mogla da im bude dosuđena. Iz zatvora se može pobeći, od sebe ne može. Griža savesti celog života proganja. A kazna koju život spremi... Ona je neizbežna i najgora moguća.

                                                       

Zakon nije isti za sve. Pravda je slepa.


S.R.