Snajperista

Sedeo sam pri vrhu amfiteatra sa desne strane, bilo je 10 ujutru i slušao sam uvodno predavanje. Nisam ni sam bio siguran što sam došao na uvodno predavanje kada sam znao da neću čuti ništa novo i pametno, ali ipak sam bio ovde, osetio sam da tako treba. 

Dok mi je umorna glava ležala naslonjena na dlanove, a laktovi podupreti stolom, čuo sam tihi, ali dovoljno glasni, škljoc na mojih jedanaest sati u daljini. Dijagonalno od mene pri dnu amfiteatra držala je fotoaparat uperen ka meni. Snajper na čijem nišanu sam bio ja. Opalila je. Tek kada je spustila nišan i video lice koje se nalazilo iza njega, osetio sam pogodak u grudima. Pogledi su nam se susreli. Podigao sam upitno obrvu, a ona je uzvratila uz blagi osmeh iznenađenja. Skrenuo sam pogled i nastavio da pratim predavanje. Škljocanje je prestalo. 

Sledeći put kad sam pogledao u njenom pravcu više je nije bilo. Potražio sam je pogledom po levoj strani amfiteatra, ali je nisam našao. Ubrzo nakon toga sam čuo da se otvaraju vrata iznad mene i znao sam da ulazi. Ubrzo sam osetio njenu prisutnost zdesna. Zasmejao sam se i ponovo je opalila. Okrenuo sam se i nasmejao još više. Škljocanje se nastavilo. Dobio sam fotosešn potpuno nenadano. Zanimalo me je kako sam ispao. Prišao sam joj ne bih li to i saznao. Fotka je bila kritična, ali ne koliko i pogodak u grudima. Njega nisam bio ni svestan, ali sam nakon par trenutaka razgovora postao. 

Onaj prvi pogodak puno me je koštao. Ubio me je njen osmeh očima.

Republika Smuljanija?

U subotu sam naručio tastaturu sa Benchmark-ovog sajta. U pitanju je tastatura Logitech G103. Naručio sam baš od njih jer je cena na Benchmark-ovom sajtu 1600 dinara manja nego u Gigatronovoj radnji. Na sajtu je prikazana tastatura baš onakva kakvu bih želeo, jako mi se dopala, i imala je raspored dugmića koji meni savršeno odgovara. Baš onakav na kakav sam navikao.

Ona je stigla u četvrtak, malo sam sačekao, no dobro. Kada mi je stigla, na garanciji piše da je iz Gigatrona, a račun na radnju Benchmark shop G97. To mi nije bilo toliko čudno, jer sam ranije guglao i shvatio da su Benchmark i Gigatron "bratske" firme, da ne kažem da je to jedna te ista stvar. (slično/isto kao Emmi i WinWin)

Elem, kada sam je raspakovao, uvideo sam da ona nema raspored dugmića baš kakav sam ja želeo i to me je malo iznerviralo, moram priznati, jer sam ja nju prvenstveno naručio zbog tog rasporeda sa slike i pozitivnih ocena i na Gigatron-ovom i na Benchmark-ovom sajtu.

Nisam bio lenj, pozvao sam Benchmark call centar da proverim da li postoji tastatura sa rasporedom kakav me zanima i da li može da se zameni, čovek, malo neraspoložen, da ne kažem nadrdndan, mi je rekao kako on nema ništa sa tim i da on to ništa ne zna, da misli da u Srbiji ne postoji takav model kakav mene interesuje, iako na oba sajta je slika onakve kakve me zanima.

Onda mi je rekao kako moram da pozovem reklamacije i da se njima obratim oko toga da li imaju, i ako imaju da mi posalju ili da se dogovorim oko vraćanja. Ne budem lenj, pozovem ja reklamacije gde mi jedna jako ljubazna devojka prvobitno kaze kako oni uopšte ne rade za Benchmark i kako ona nema ništa sa tim. Ja sam je zamolio da proveri, jer su mi iz call centra dali njen broj. Onda je proverila sa nekim i nakon petnaestak sekundi mi se izvinila i onda me je saslušala.

Kada me je saslušala, rekla mi je kako ona ne može tu da mi pomogne i da ja pošaljem imejl servisu, jer su oni distrubiteri i uvoznici za Srbiju. Pošaljem ja imejl oko 10 ujutru, stigne odgovor oko 15h(što je i super, ocekivao sam da odgovara ne bude pre ponedeljka) gde mi gospoda kažu kako oni nemaju apsolutno nikakve veze sa tim i da pozovem radnju u kojoj sam kupio.

Proverim ja račun opet, na njemu piše Benchmark shop G97, a ta radnja ne postoji na Guglu, jer Benchmark nema svoju fizičku radnju, vidim adresu i izguglam, kad je to radnja Gigatron Shop G2(Cara Nikolaja II). Pozovem ja njih, oni mi kažu da oni ne mogu da mi pomognu, jer oni to ne rade, vec da zovem Gigatron Call centar. Zvao sam oko 10ak puta, zvonilo je svaki put oko minut, dok se gospodin jedan nije javio.

Bio je jako ljubazan, shvatio je moj problem i pitao me šta bih ja želeo. Rekao sam da bih želeo istu tu tastaturu samo sa drugačijim rasporedom, a on mi je rekao da takva tastatura ne postoji u Srbiji i da mogu jedino da je zamenim za neku drugu, ako mi ne odgovara ili da mi vrate novac. A ja se onda pitam zašto kog đavola stoji slika na sajtu svake prodavnice tastature koja ne može da se kupi? (I na WinWinu su iste slike...)

Onda ga pitam da li ja mogu da odem u radnju gde je ona navodno prodata, tj odakle je račun, kako bih je zamenio. Rekao je da će mi izaci u susret, kako oni to ne rade, već obicno treba da se šalje kurirskim sluzbama, al' da će napraviti izuzetak, da će me najaviti u radnji i da će mi izaci u susret kako bih mogao da odem do radnje i da je fizički zamenim za neku drugu koja mi odgovara.

Odem ja tamo da zamenim, kad tu nije kraj. Tastatura u kutiji koju sam dobio ima drugačiji serijski broj nego onaj na računu/kutiji. I tamo u radnji ispadne problem, jelte, da ja nisam slučajno zamenio ili šta ti ja znam. Onda sam čekao da pozovu nadređenog, šefa, menadžera ili šta ti ja znam, da bi na kraju došli do zaključka da tog tipa baš briga, i proverili su tastaturu i videli da je netaknuta. Bukvalno je nisam ni uključio u računar da proverim da li radi, već je to prvi uradio dečko u radnji i uverio se da je sve ok i da nema ni traga korišćenja, logično, jer je neotpakovana.

Oboje su bili jako ljubazni, al' su bili malo u strahu, logično, verovatno mislili da sam neki prevarant ili šta ti ja znam...

Sve u svemu, rekli su mi da ja mogu da odaberem tastaturu koju želim iz radnje koja je do cene moje tastature na Benchmark-ovom shopu, i da je zamenim ako hocu. Pokazali su mi da imaju specijalnu ''kasu'' kada tako prodaju proizvode kao Benchmark. Nisam našao ni jednu koja mi se baš dopala, tj jesam, al' je koštala 1000 dinara više nego ova moja. Ja sam rekao da mogu odmah da iskeširam to i da uzmem tu skuplju, ako nije problem, međutim, jeste.

Da bih uzeo skuplju tastaturu, ne bih mogao da doplatim odmah, već bih morao da šaljem poseban upit Benchmark-u i da pošaljem svoju tastaturu u radnju gde sam je "kupio", a to je ta radnja u kojoj se nalazim, i da onda čekam da mi oni posalju tu koja mene zanima i da onda tek doplatim. Pošto ta njihova Benchmark ''kasa'' ne može da prima keš, već samo karticu/transfer novca sa računa na račun i ostalo, jer prava Benchmark radnja fizički ne postoji.

Stvarno nije toliki problem navići se na novi raspored dugmića na tastaturi, al’ pitam se gde mi živimo? Šta se sve mulja? Ko koga tu laže, maže i sve ostalo!?

Sa svoje nove tastature na koju se polako privikavam(i na kojoj sam 27 puta kliknuo enter umesto “ž“ i 23 puta kliknuo ”<“ umesto shift kucajući ovaj tekst,

Ne baš zadovoljna mušterija

P.S. Živ se čovek na sve navikne, osim na nepravdu.

Sramota me, dakle postojim

Ovo je jedan grafit koji se nalazi na Vračaru u neposrednoj blizini Treće beogradske gimnazije, a ujedno i rečenica koja jako dobro opisuje moju trenutnu situaciju.
Situacija u kojoj se nalazim ja, odraz je onoga što se dešava oko svih nas. Samo, svako drugačije gleda na situaciju, reaguje, prihvata je. Mene je, lično, sramota zbog svega što se događa oko nas, a niko da odreaguje! Možda su slepi. Ili ipak ne.

Počevši od mnogobrojnih situacija u sportu, gde neke traju duži niz godina, a neke sage se vode od skoro, preko (ne)kulture, pa sve do političke situacije i razvoja naše zemlje.



Sport u Srbiji svi rado gledaju, što zbog Novaka Đokovića(koji izlazi iz svih mogućih novina, na svim televizijama, internet portalima i sl.) koji fantastično promoviše Srbiju u svetu(svaka mu čast na tome i jedno veliko hvala) i njegovog istorijskog uspeha(jedan Srbin najbolji na svetu u nečemu, ej, jedan Srbin!?) To će ostati urezano zauvek i neće se nikad zaboraviti, a mnogo će boleti jedne Engleze, Nemce, Amerikance i druge svetske velesile, koje broje znatno više stanovnika nego naša mala Srbija, a nemaju takav uspeh(trenutno). Srpski košarkaši su vicešampioni sveta! 15 momaka iz Srbije su, ''u ubacivanju lopte u koš'', bolji od svih drugih u svetu osim od drogiranih Amerikanaca! Ove godine se igra Eurobasket, očekivanja su velika, nade ima, a mi se molimo da tu zaista budemo najbolji. Prosto mi je neverovatno koliko smo fantastični u svim mogućim i nemogućim sportovima, kako su SBB Vukovi igrali finale lige šampiona u američkom fudbalu, a koliko država, vlast, ništa da uradi da im pomogne. Ništa da uradi da im omogući bolje uslove, bolji rad, da ih neko isforsira, da im da više novca, motivacije, da im da povod da igraju za svoju Srbiju i da nešto lepo i korisno urade! Umesto toga, oni samo zatrpavaju sve moguće talente i nikome da pomognu, već samo odmažu i uništavaju. Zamislite koliko bi samo bilo uspešnih sportista i sportistkinja da oni imaju bolje uslove za rad? Nabrojaću samo neke sportiste koji su dominirali u svom sportu i kategoriji u prethodnih par godina(individualno ili timski) koji su, siguran sam, mogli mnogo više, da su imali podršku države i bolje uslove za rad:
Vaterpolisti, nakon nebrojanih medalja u poslednjih 15 godina, ponovo su u polufinalu svetskog prvenstva, Milica Mandić zlatna tekvondistkinja Olimpijskih igara 2012, o Jasni Šekarić sa preko 20 medalja da ne pričam, OK Vojvodina osvojili CEV Challenge Cup, Ivana Španović, Emir Bekrić, Asmir Kolašinac, Jelena Janković, Ana Ivanović-Schweinsteiger, Nenad Zimonjić, Tatjana Jelača, Viktor Troicki, Milorad Čavić, Nađa Higl, Ekrem Jevrić i mnogi drugi.

Ah, ne, ovaj poslednji i nije baš toliko uspešan. Nije sportista. Ipak je popularan. Nažalost. Siguran sam da svi vrlo dobro znaju ko je on(tuga) i kako je postao poznat. Ne vredi trošiti reči, ali postao je popularan zbog naroda i ljudi kojima je on zaista zanimljiv. Budale će uvek biti popularne. Pored njega imamo još razne druge silne poznate, preko Zmaja od Šipova, Mimi Oro, Stanije, Ave i drugih veoma popularnih(za koje nikad niko nije čuo, niti ikoga zanima, niti je ikom jasno odakle se oni pojavljuju u novinama i što se uopšte o njima piše). Sve Kurte i Murte koji su ultrapopularni i o kojima non-stop bruje novine, a nikom nije jasno zašto. Zato što plaćaju. A što je najgore, ljudi i čitaju, neki iz zaista radoznalosti i jer ih zaista zanima, neki jer im je dosadno, a neki čisto da bi videli kakav je život budala. Te budale pate za popularnošću kao i mnoge druge, međutim ove su uspele u tome da je steknu i uživaju u istoj. Toga me je sramota. Sramota me je što neko zaista gleda Parove, ali ne da bi video te budale i smejao im se, već nekoga to stvarno zanima, uživa u tome da gleda. To mi nikad neće biti jasno. Ljudi su jednostavno previše željni da žive tuđe života, čak i u obične smrtničke(svima je vrlo dobro poznata baba iz prizemlja ili sa prvog sprata koja vas svako jutro i veče dočeka, pozdravi, vidi sa kim ste došli ili kod koga ste došli), ali ovo prevazilazi sve granice. Da je najpopularnija emisija u Srbiji neki rijaliti program, a da ne postoji emisija koja promoviše mlade ljude, talente, mozgove, umetnike, sportiste, to mi nikako ne ide u glavu. Stidim se toga. Tih ljudi koji to rade i koji to sve gledaju. Pre koju godinu je Peđa D Boy a.k.a. Jugoslovenka izvadio svoj polni organ u sred emisije uživo i video klip na Youtube-u gde ''Peđa d boy vadi budalu'' je popularniji od njegove najpopularnije pesme. On je bio slavna ličnost pre tog svog ekscesa, a nakon njega je postao još slavnija, što je najtužnije. Jadno. Oduvek je poznato da je Srbije zemlja seljaka, ali poslednjih godina postaje sve više zemlja SELJAČINA i to je ono čega se sramim. Tužno jako.

                                   

Još tužnije je što je u prethodnih 10 godina na srpsku muzičku POP-ROCK scenu uspeo da se probije sam sa sobom i napravi nešto samo jedan bend - S.A.R.S. Oni bi možda mogli da žive od toga što rade, da im se redovno isplaćuje sve što im pripada. A i oni su počeli da ubacuju harmoniku i narodnjačke foršpilove, što im niko ne zamera, zna se kakvo je stanje, šta prolazi i šta se sluša. Svi ostali sklapaju jedva kraj sa krajem i od svoje svirke jedva imaju da prežive. Pobednici raznih rijaliti emisija, takmičenja, od Prvog glasa Srbije, Operacije trijumf, Idola, Ja imam talenat i sl... Šta je sa njima? Vukašin Brajić se probio najviše od svih tih pobednika, ovi ostali su svi mnogo ispod njega što se tiče popularnosti i rada... Depresira me to.
Tragedija je i što je porast broja bendova koji u svom nazivu imaju ''Band'' direktno proporcijalan novcu koji je ukraden, pozajmljen ili uzet od države i državnih institucija.

Tragična su i obećanja koja nam daju razni političari i ljudi koji nas vode i koje bi trebalo da slušamo, kako nam svi obećavaju kule i gradove, a niko ništa ne ispunjava, ni trunku obećanja... Bitno je da se rijaliti emisije vrte i da narod to gleda. ''Da je hleba i igara'' - samo je to narodu potrebno, još gore je što hleba ima sve manje, a igara sve više. Da je 1/4 novca koji je zarađen emitovanjem rijalitijima ili sviranjem narodnjaka dat u dobrotvorne svrhe, bolesnima, siromašnima, narodnim kuhinjama, popravnim domovima, domovima za nezbrinutu decu i sl, mnogo bi manje danas bilo gladnih, bolesnih i tužnih. Ipak, naravno, lakše je i mnogo lepše te pare strpati sebi u džep, kupiti džip i slično.

Deca raznih moćnika prolaze nekažnjeno za svoja zlodela koja čine i za to nikog nije briga, sve će to tata da sredi... Jedan je ubio devojku jurivši Ustaničkom ulicom i udarivši je, zatim je pobegao sa mesta nesreće i tek se kasnije predao policiji u prisustvu advokata, drugi je sleteo BMWom u vodu i ubio druga i drugaricu itd. Strašno je što imamo strašno kratko pamćenje, brzo zaboravimo sve i svašta što se desilo i nikom ništa...

                                      

Hvala Bogu pa kazna još uvek stigne one ''obične'' smrtnike koji ubijaju i otimaju devojčice, siluju i slično, ipak, to samo one koji su obični smrtnici, one VIP smrtnike ne stižu, niti će stići... Mada, kazna kad tad stigne, u ovom ili onom obliku, sve se vraća i sve se plaća. Drago mi je da makar takvima se presudi za svoja zlodela i da ne prodju nekažnjeno, a za ove ''nekažnjene'' se ne sekiram, stići će ih kazna kad-tad, samo mislim da će ona biti gora od one koja je mogla da im bude dosuđena. Iz zatvora se može pobeći, od sebe ne može. Griža savesti celog života proganja. A kazna koju život spremi... Ona je neizbežna i najgora moguća.

                                                       

Zakon nije isti za sve. Pravda je slepa.


S.R.

Beograd, 01.02.2013.

Rezultati ispita su bili očekivajući i zadovoljavajući, sem što sam dobio devetku iz sociologije. Znao sam da mi je potrebno više od sto osamdeset i četiri časa učenja.
No, pošto sam sada imao mesec dana pred sobom, pre nego što mi počne novi semestar, odlučno sam rešio da predjem Call of Duty: Modern Warfare 3 multiplayer i to svih 10 prestige-a. Seo sam za svoj računar i počeo. Prešavši prvih 80 nivoa i otključavši 1. Prestige, shvatio sam da je četiri ujutro videvši kazalje na malom drvenom satu koji mi je baka poklonila. On je visio desno od mog ekrana koji je brojao 26 inča u dijagonali. Računar, sat i moj radni sto sa knjigama koje su bile poređane ispod njega bile su jedine stvari koje su činile moju sobu pored kreveta. Na jednom mi je nestala struja. Iznervirao sam se jer sam u tom trenutku bio vodeći na mapi sa 37 fragova i 2 smrti. Samo 3 fraga su me delila od pobede! "Ima da izresetam majmuna zbog kojeg mi je sad nestala struja!" pomislio sam u sebi.
Pošto osigurači nisu u pitanju, izašao sam ispred stana da proverim kabinu sa glavnom osiguračima. Osetio sam udarac u potiljak i pao sam.

Sledeće čega se sećam bila je mračna prostorija i svetlost koja mi je bila uperena u oči. Sedeo sam na drvenoj stolici dok su mi ruke bile vezane lisicama. Iza svetlosti sam jedva video siluete dva visoka krupna muškarca. Pricali su jako glasno i udarali su me po celom telu. Prvobitno sam dobio udarac u stomak, a potom i u glavu. Krv, u koju je bio uronjen moj četvrti gornji levi zub, izletela je iz mojih usta. Plakao sam. Molio sam ih da prestanu, nisam znao zašto sam ovde. Upitavši ih koji je razlog mog bivanja na ovom mestu, dobio sam odgovor k'o iz topa ''znaš ti vrlo dobro'' a zatim još jedan šamar čija me je sila, tako vezanog za stolicu, bacila na pod. Jecao sam. Osećao sam se tako bespomoćno. Ponovo sam osetio udarac u potiljak, kada mi se sve smračilo.

Beograd, 19.01.2013.

Ispisavši poslednju rečenicu zaklopio sam debeli, masni papir drugim. Osetio sam olakšanje. Sav teret koji sam skupljao u sebi tokom čitavog januara, svi ti dani provedeni učenjem konačno su okončani završetkom ovog pismenog dela ispita. Ispitni rok za mene je završen. Siguran u svoje znanje koje sam ispisao na papire tih dana, rešio sam da sám sebi dam malo oduška. Pozvao sam par svojih prijatelja, međutim, niko se nije odazvao mom pozivu, a ionako je bilo odveć kasno. "Bestraga" pomislih, "potrebna mi je relaksacija! Ko jebe prijatelje, idem na pivo!"

Prepešačio sam stotinak metara uz ulicu Kraljice Marije, odlučno, u nameri da svoje visoko, koščato telo odmorim u jednom od mojih omiljenih beogradskih pabova. Kada sam konačno smestio svoje pogrbljeno telo i prekrstio svoje noge, skinuvši debele kockaste morski-plave naočare, debeljuškasti konobar, Miki, kojeg znam od ranije, zaskočio me je pitanjem "Šta ima, stari moj? Hoćeš kao i obično?".
Bez razmišljanja sam odgovorio "Naravno", a potom sam i dodao "najnapornijih petnaest dana mog života." Na leto je trebalo da diplomiram elektroniku kao jedan od najboljih studenata, a pored sebe nisam imao nikoga, ni prijatelje, ni devojku, ni porodicu. Maštao sam o tome da upoznam savršenu devojku sa kojom bih imao savršen život. Brzo sam se iz svojih maštarija vraćao u realnost, jer ko bi zaista želeo pogrbljenog, mršavog, uštrebanog šmokljana sa ETF-a?

Miki mi je doneo hladno pivo, Zaječarac. Inače prezirem pivo i alkohol uopšte, ali ovakve situacije su bila neka priča za sebe. Ispijajući svoje pivo i gledajući prenos neke jadne fudbalske utakmice druge srpske lige, ušla je jedna prelepa devojka koju nisam ni primetio sve dok me nije upitala za vatru, koju ja nisam imao. Pluća su mi odavno bila oštećena zbog roditelja pušača. Bila je odevena u crvenu haljinu koja je bila otvorena na leđima, a na nogama je imala visoke crne potpetice, što je bilo jako iznenadjujuće, obzirom da napolju pada sneg. Uvojci njene duge crne kose su dopirali sve do njene oble zadnjice. Grudi su joj bile blago otvorene, a na njih je bila naslonjena diskretna biserna ogrlica. Bio sam očaran.
Veoma nervozan zbog njenog prisustva poželeo sam da odem što pre, a ona je započela konverzaciju sa mnom upitavši me da li je slobodna stolica. Pomislio sam da verovatno očekuje više ljudi da joj dodje nego što ima mesta za stolom pa sam joj odgovorio "naravno, samo izvolite".
Ona je sela.
Srce mi je lupalo brzinom koja je direktno srazmerna tempu najbržeg bugi vugija koji sam ikad čuo. Započela je konverzaciju sa mnom a ja sam samo odgovarao, nakon četiri-pet piva već sam bio cirke ali i potpuno opušten u razgovoru sa njom koji mi je neverovatno prijao.
Spremali su se da zatvore pab, već je prošlo tri sata posle ponoći, a ja sam se ponudio da je otpratim do kuće. Srećom, stanovala je u ulici pored i radovao sam se što ću koliko-toliko i ja sam brzo stići kući.

Doprativši je do ulaza, ponudila mi je piće kod sebe, što sam ja glatko odbio, imajući u vidu da moram sutradan da počnem da spremam prvi ispit za drugi rok. Približila se i, meni potpuno neočekivano, poljubila me. Ja sam uzvratio kako sam znao i umeo, a ona mi je rekla kako se odvratno ljubim. Uzvratio sam joj sa "hvala" a potom smo nastavili sa strasnim ljubljenjem i u sledećem trenutku smo bili na njenom krevetu. Skinuo sam joj haljinu nekako, srećom po mene ostala je čitava, što zbog mog već pripitog stanja to zbog moje smotanosti. U nemogućnosti da otkopčam njen grudnik ona je to sama učinila. Bio sam jadan. Potom me je gurnula na krevet i krenula da me ljubi po vratu i grudima pa sve naniže, lagano me grebeći svojim noktima. Ubrzo sam se našao potpuno nag na njenom krevetu, a ona je bila na meni. Nisam znao ni šta radim koliko mi se vrtelo u glavi, ona je sve sama radila. Pomislio sam "šta ukoliko ima neku polno prenosivu bolest, idiote jedan?" mada je to bilo potpuno nebitno u tom trenutku.
Sledeće jutro, probudila me je hladnoća koja je prouzrokovana otvaranjem ulaznih vrata u čijoj sam ja neposrednoj blizini spavao.
Kad sam došao k sebi, shvatio sam da sam bio izbačen iz njenog stana, odeven samo u dugački kaput do zemlje.
Pri sebi nisam imao ni prebijene pare, a ne sećam se koji je njen stan.
Nevinost sam izgubio pijan, opljačkan, a potom i posramljen.

Dobra vila

Hodam stazom koja je okružena trnjem. To trnje je visoko oko dva metra i od njega ne vidim šta se nalazi sa druge strane. Dok lagano koračam imam osećaj kao da sam slep, kao da ne vidim ništa, svuda je mrak.
Sa druge strane, iza trnja, čuju se glasovi, bezbroj glasova i poneki grohot, a ja osećam strah. Užasan strah prolazi kroz mene, prolazi kroz moje vene. On me obuzima i plašim se. Ne smem da ni da pokušam da prođem kroz to trnje. Ukoliko samo probam, sav cu se izbosti i unakaziti. Već sam probao jednom nogom jednom prilikom i noga mi je sva krvava i u ranama, još uvek se jedva oslanjam na istu. Od tada je taj strah u meni i od tada koračam samo pravo, sa nadom da ću nekad izaći iz ovog lavirinta i uvideti odakle dopiru ti glasovi. Da ću izaći iz ove tame kojom sam okružen i da ću spoznati tu svetlost koja dopire do mene.
Koliko dugo hodam izgubio sam pojam o vremenu i ne znam ni da li je dan ili noć. Nema pomaka, kao da hodam u krug i da sam uvek na istom mestu, kao da sam ovuda već prošao, sve je isto. Odjednom, začuo sam neki glas. On nije bio kao ostali glasovi, bio je mnogo tiši, ali bliži. Kao da je bio tik pored mene, a ja to nisam ni mogao da primetim. Ipak, spoznah nju pored sebe, bila je tu, pravo ispred mene. Zaboga, koliko je samo mala. Smedje, prelepe, dugačke kose, krupnih braon očiju i sa plišanim medom u ruci. Bila je jako lepa, kao i sve vile što jesu. Postala je moj saputnik i duž mog životnog putovanja ona je za kratko vreme postala najbitnija osoba u životu. Nju sam zavoleo, njoj sam se divio, ona je jedina koja je bila tu za mene i pokazala mi je šta je to prijateljstvo, drugarstvo. Volela me je. Ubrzo mi je pomogla da izađem iz ovog kruga, da odem sa ovog puta korenja, da preletim svo trnje i da odem daleko od toga, više nikada nisam video to korenje. Otišli smo daleko, družili smo se, provodili smo neverovatno vreme zajedno na prelepim poljanama koje su bile pune predivnog cveća, bujnih drveća i zaista fantastične prirode. Bilo je tako divno, tako smo se puno zajedno igrali, pričali, svadjali se. Sve ono što čini jedno savršeno prijateljstvo, jedan perfektan balans. To je bila ljubav. Bratsko-sestrinska ljubav koju niko nije mogao da nam oduzme.  Zbog nje sam konačno shvatio da ima divnih ljudi. Ja sam to uvideo tako što me je izvukla iz one staze okovane korenjem. Izvukla me je na pravi put, na put lepote gde sam mogao da spoznam sve i da vidim koliko je to sve ustvari divno. Bio sam joj neizmerno zahvalan. Plakao sam, plakao od sreće što takvu osobu mogu da imam pored sebe. Nakon nekog vremena, uvideo sam da nisu svi ljudi, kao ona, dobri. Ima i onih loših, podmuklih, pokvarenih, zlobnih. Ljudi su pokušavali i trudili se svom snagom da razore to naše što mi imamo, jer to niko drugi nema! Bili su ljubomorni. U početku im nije uspevalo, bili smo jaki, bili smo najjači, samo ona i ja i niko drugi. Svet je naš.
Vremenom, naš odnos se promenio, ušli su neki drugi ljudi u naše živote, vila je mislila da se zaljubila u par ’prinčeva’,a i ja u par ’princeza’ i to nas je vremenom malo po malo odvajalo. Pričama i različitim mišljenjima. Ja sam njoj želeo samo najbolje, a ona meni još bolje od toga. Vremenom je moj prijatelj, moja dobra vila mene malo zapostavila, okrenula se nekim drugim stvarima, a i ja sam. Našao sam devojku koju sam mnogo zavoleo, a moj najbolji prijatelj-dobra vila je i dalje tragala za nekim koga bi mogla da zavoli, iako je znala da se to nikada neće dogoditi, jer još uvek voli onog jednog. Samo jedan je u njenom srcu, zauzeo joj ga je, uzeo ga. Ona je želela, tražila, pokušavala da nadje odgovarajućeg, ali nije išlo. Videći mene kako sam našao novu osobu pored sebe, neku novu sa kojom koračam, kao da nije želela da me uznemirava, da me ometa. Kao da me je pustila da odem. Nije želela da me deli sa nekim, želela me je samo za sebe. Ja sam pokušavao da je zaustavim, al’ svaki put bismo se svađali. Ja sam bio kriv za sve te svadje. Plakao sam opet. Nisam mogao da podnesem, želeo sam to da zaustavim, ali nisam mogao. Kao da sam ušao u lokomotivu i nisam mogao da povučem ručnu kočnicu jer je lokomotiva išla prugom koja je vodila u provaliju. Ta lokomotiva je vodila direktno u provaliju sebe, nju, mene, nas, sve naše uspomene, sećanja, emocije, direktno u provaliju. Da odu, da se survaju i da se od njih samo čuje glasan zvuk kao da je bomba pala i da se digne neverovatno veliki oblak dima i prašine. Prasak. Ja to nisam mogao da podnesem, svaki put kada bismo se svađali, ona je svojom svađom punila lokomotivu svojom snagom, energijom, punila ju je do vrha da bi ceo voz što brže išao, da bi što pre došao do kraja. Zvuk je već bio prejak. Trudio sam se da zakočim, ali nisam mogao. Svaki moj pokušaj bio je bezuspešan! Ne mogu da kažem da se ona nije trudila. Ne mogu to da kažem, kad jeste. Pokušavala je da zakoči previše puta, pokušavala, ali tada, kada je ona pokušavala, ja sam punio lokomotivu energijom, punio sam je do samog vrha, kao što je i ona to činila. Zaboga, kao da smo to jedno drugom u inat činili i kao da smo želeli da sve ode u provaliju i nestane. Ja to nisam smeo da dopustim, nije smela ni ona. Niko od nas nije hteo. Kada bi se strasti smirile, mi smo prestajali, kočili smo zajedno, iz sve snage i voz je počeo da koči, voz je počeo konačno da usporava. Nažalost, bilo je prekasno, nismo na vreme počeli da kočimo zajedno. Sada je već bilo kasno. Kolona od preko trideset povezanih vagona i sve to zajedno za ovu parnu lokomotivu nije uspela da se zaustavi pred samu provaliju, već je onaj, najbitniji deo ispao sa tla, ispao je u provaliju.
Moj ceo svet je krenuo da se ruši zajedno sa padom te lokomotive i tih vagona, moj prijatelj i ja smo zajedno išli u smrt. Zagrljeni, uplašeni da je već kraj, doživeli smo da se trećina naših vagona zakači za stari hrast koji je visio na litici. Ta trećina vagona su bile naše emocije i uspomene. One su nas još držale da ne padnemo. To je bilo naše srce, ljubav koja nas ne držala, dok je glava, lokomotiva bila tek par metara od tla odvojena. Naši životi su bili spaseni zahvaljujući našoj ljubavi i našem prijateljstvu. Iskočili smo iz lokomotive srećni što smo uopšte živi. Kada smo se udaljili od lokomotive, sve se obrušilo, ceo naš život se obrušio na jednom mestu.

Tada smo odlučili da okrenemo novu stranicu našeg zajedničkog života i da nastavimo dalje, da otpočnemo jedan novi život, zajedno.
Dva prijatelja sa čistom prošlošću kao ’tabula rasa’ spremni da se uzajamno pomažemo do kraja života.

Druga priča: Ključ

Šuma. Sred puke zime, zimzeleno drveće prekriveno je snegom. Sve je mokro. Bežim. Trčim koliko me noge nose. Bežim iz sve snage. Moram da pobegnem. Mislim da ne mogu. Jure me. Posustajem. Od njih se ne mogu sakriti, ne mogu pobeći. Ima ih toliko puno. Previše. Brojniji su nego što ćemo mi, svi ljudi zajedno, ikada biti. Trudim se iz sve snage. Najviše što mogu. Oni me muče; ganjaju me. Ne mogu da im uteknem. Niko ne moze. Svi mi bežimo kroz mračne, nepregledne šume. Do sada im niko nije umakao. Oni jesu brojniji, ali mi smo jači! Ja sam jači; moram biti sposoban da se izborim sa njima! Moram! Fortes fortuna adiuvat - sreća prati najhrabrije. Da li sam ja jedan od tih? Mislim da jesam; valjda jesam; ma jesam! Biću! Pobediću! Pobediću samog sebe i dokazaću! Dokazaću samom sebi da ja to mogu! Uspeću! Preguraću sve te loše koji me jure - probleme, brige, okolnosti, boljke, sve njih zajedno i jos više! - Izboriću se sa svima njima! Kad vec ne mogu da im umaknem, moram da se suočim! Ne mogu večno da bežim. Ja nisam takav, a i da jesam, stići ce me kad-tad. Oni se neće umoriti, a ja hoću. Ja sam čovek. Ja sam samo čovek koji se njima suprotstavlja. Ovo nije fer bitka 'jedan na jedan', kakvu organizuju riteri. Ovo je borba prsa u prsa kakva se ne vidja - borba u kojoj se borim sam protiv svih. Nikog nema, sám sam. Za ovu bitku je potrebna mentalna snaga, psihička stabilnost, znanje, a ne kakva fizička sprema. Nazalost, ovo sve zajedno nije dovoljno ukoliko nemate ključ! Ključ koji će da pokrene to, koji ce sve ovo da gura, podupire. Taj ključ je volja! Samo voljom možemo dobiti ovu bitku. Ne jednu - sve. Ništa nije nepobedivo. Svako može da izgubi. Bitno je neodustajati, imati volju, smoći snage i kad je najteže izdržati - uspeti! Sve te brige, problemi, svu oni su sitni naspram volje. Slabiji su. Volja je jača od svih njih! Ako ste nekada ovo iskusili, onda znate o cemu pričam. Ukoliko niste - ne brinite. Probajte. Nadjite volju koja je negde u vama, skupite je i iskoristite. Probajte i videćete - bićete nepobedivi.