Sramota me, dakle postojim

Ovo je jedan grafit koji se nalazi na Vračaru u neposrednoj blizini Treće beogradske gimnazije, a ujedno i rečenica koja jako dobro opisuje moju trenutnu situaciju.
Situacija u kojoj se nalazim ja, odraz je onoga što se dešava oko svih nas. Samo, svako drugačije gleda na situaciju, reaguje, prihvata je. Mene je, lično, sramota zbog svega što se događa oko nas, a niko da odreaguje! Možda su slepi. Ili ipak ne.

Počevši od mnogobrojnih situacija u sportu, gde neke traju duži niz godina, a neke sage se vode od skoro, preko (ne)kulture, pa sve do političke situacije i razvoja naše zemlje.



Sport u Srbiji svi rado gledaju, što zbog Novaka Đokovića(koji izlazi iz svih mogućih novina, na svim televizijama, internet portalima i sl.) koji fantastično promoviše Srbiju u svetu(svaka mu čast na tome i jedno veliko hvala) i njegovog istorijskog uspeha(jedan Srbin najbolji na svetu u nečemu, ej, jedan Srbin!?) To će ostati urezano zauvek i neće se nikad zaboraviti, a mnogo će boleti jedne Engleze, Nemce, Amerikance i druge svetske velesile, koje broje znatno više stanovnika nego naša mala Srbija, a nemaju takav uspeh(trenutno). Srpski košarkaši su vicešampioni sveta! 15 momaka iz Srbije su, ''u ubacivanju lopte u koš'', bolji od svih drugih u svetu osim od drogiranih Amerikanaca! Ove godine se igra Eurobasket, očekivanja su velika, nade ima, a mi se molimo da tu zaista budemo najbolji. Prosto mi je neverovatno koliko smo fantastični u svim mogućim i nemogućim sportovima, kako su SBB Vukovi igrali finale lige šampiona u američkom fudbalu, a koliko država, vlast, ništa da uradi da im pomogne. Ništa da uradi da im omogući bolje uslove, bolji rad, da ih neko isforsira, da im da više novca, motivacije, da im da povod da igraju za svoju Srbiju i da nešto lepo i korisno urade! Umesto toga, oni samo zatrpavaju sve moguće talente i nikome da pomognu, već samo odmažu i uništavaju. Zamislite koliko bi samo bilo uspešnih sportista i sportistkinja da oni imaju bolje uslove za rad? Nabrojaću samo neke sportiste koji su dominirali u svom sportu i kategoriji u prethodnih par godina(individualno ili timski) koji su, siguran sam, mogli mnogo više, da su imali podršku države i bolje uslove za rad:
Vaterpolisti, nakon nebrojanih medalja u poslednjih 15 godina, ponovo su u polufinalu svetskog prvenstva, Milica Mandić zlatna tekvondistkinja Olimpijskih igara 2012, o Jasni Šekarić sa preko 20 medalja da ne pričam, OK Vojvodina osvojili CEV Challenge Cup, Ivana Španović, Emir Bekrić, Asmir Kolašinac, Jelena Janković, Ana Ivanović-Schweinsteiger, Nenad Zimonjić, Tatjana Jelača, Viktor Troicki, Milorad Čavić, Nađa Higl, Ekrem Jevrić i mnogi drugi.

Ah, ne, ovaj poslednji i nije baš toliko uspešan. Nije sportista. Ipak je popularan. Nažalost. Siguran sam da svi vrlo dobro znaju ko je on(tuga) i kako je postao poznat. Ne vredi trošiti reči, ali postao je popularan zbog naroda i ljudi kojima je on zaista zanimljiv. Budale će uvek biti popularne. Pored njega imamo još razne druge silne poznate, preko Zmaja od Šipova, Mimi Oro, Stanije, Ave i drugih veoma popularnih(za koje nikad niko nije čuo, niti ikoga zanima, niti je ikom jasno odakle se oni pojavljuju u novinama i što se uopšte o njima piše). Sve Kurte i Murte koji su ultrapopularni i o kojima non-stop bruje novine, a nikom nije jasno zašto. Zato što plaćaju. A što je najgore, ljudi i čitaju, neki iz zaista radoznalosti i jer ih zaista zanima, neki jer im je dosadno, a neki čisto da bi videli kakav je život budala. Te budale pate za popularnošću kao i mnoge druge, međutim ove su uspele u tome da je steknu i uživaju u istoj. Toga me je sramota. Sramota me je što neko zaista gleda Parove, ali ne da bi video te budale i smejao im se, već nekoga to stvarno zanima, uživa u tome da gleda. To mi nikad neće biti jasno. Ljudi su jednostavno previše željni da žive tuđe života, čak i u obične smrtničke(svima je vrlo dobro poznata baba iz prizemlja ili sa prvog sprata koja vas svako jutro i veče dočeka, pozdravi, vidi sa kim ste došli ili kod koga ste došli), ali ovo prevazilazi sve granice. Da je najpopularnija emisija u Srbiji neki rijaliti program, a da ne postoji emisija koja promoviše mlade ljude, talente, mozgove, umetnike, sportiste, to mi nikako ne ide u glavu. Stidim se toga. Tih ljudi koji to rade i koji to sve gledaju. Pre koju godinu je Peđa D Boy a.k.a. Jugoslovenka izvadio svoj polni organ u sred emisije uživo i video klip na Youtube-u gde ''Peđa d boy vadi budalu'' je popularniji od njegove najpopularnije pesme. On je bio slavna ličnost pre tog svog ekscesa, a nakon njega je postao još slavnija, što je najtužnije. Jadno. Oduvek je poznato da je Srbije zemlja seljaka, ali poslednjih godina postaje sve više zemlja SELJAČINA i to je ono čega se sramim. Tužno jako.

                                   

Još tužnije je što je u prethodnih 10 godina na srpsku muzičku POP-ROCK scenu uspeo da se probije sam sa sobom i napravi nešto samo jedan bend - S.A.R.S. Oni bi možda mogli da žive od toga što rade, da im se redovno isplaćuje sve što im pripada. A i oni su počeli da ubacuju harmoniku i narodnjačke foršpilove, što im niko ne zamera, zna se kakvo je stanje, šta prolazi i šta se sluša. Svi ostali sklapaju jedva kraj sa krajem i od svoje svirke jedva imaju da prežive. Pobednici raznih rijaliti emisija, takmičenja, od Prvog glasa Srbije, Operacije trijumf, Idola, Ja imam talenat i sl... Šta je sa njima? Vukašin Brajić se probio najviše od svih tih pobednika, ovi ostali su svi mnogo ispod njega što se tiče popularnosti i rada... Depresira me to.
Tragedija je i što je porast broja bendova koji u svom nazivu imaju ''Band'' direktno proporcijalan novcu koji je ukraden, pozajmljen ili uzet od države i državnih institucija.

Tragična su i obećanja koja nam daju razni političari i ljudi koji nas vode i koje bi trebalo da slušamo, kako nam svi obećavaju kule i gradove, a niko ništa ne ispunjava, ni trunku obećanja... Bitno je da se rijaliti emisije vrte i da narod to gleda. ''Da je hleba i igara'' - samo je to narodu potrebno, još gore je što hleba ima sve manje, a igara sve više. Da je 1/4 novca koji je zarađen emitovanjem rijalitijima ili sviranjem narodnjaka dat u dobrotvorne svrhe, bolesnima, siromašnima, narodnim kuhinjama, popravnim domovima, domovima za nezbrinutu decu i sl, mnogo bi manje danas bilo gladnih, bolesnih i tužnih. Ipak, naravno, lakše je i mnogo lepše te pare strpati sebi u džep, kupiti džip i slično.

Deca raznih moćnika prolaze nekažnjeno za svoja zlodela koja čine i za to nikog nije briga, sve će to tata da sredi... Jedan je ubio devojku jurivši Ustaničkom ulicom i udarivši je, zatim je pobegao sa mesta nesreće i tek se kasnije predao policiji u prisustvu advokata, drugi je sleteo BMWom u vodu i ubio druga i drugaricu itd. Strašno je što imamo strašno kratko pamćenje, brzo zaboravimo sve i svašta što se desilo i nikom ništa...

                                      

Hvala Bogu pa kazna još uvek stigne one ''obične'' smrtnike koji ubijaju i otimaju devojčice, siluju i slično, ipak, to samo one koji su obični smrtnici, one VIP smrtnike ne stižu, niti će stići... Mada, kazna kad tad stigne, u ovom ili onom obliku, sve se vraća i sve se plaća. Drago mi je da makar takvima se presudi za svoja zlodela i da ne prodju nekažnjeno, a za ove ''nekažnjene'' se ne sekiram, stići će ih kazna kad-tad, samo mislim da će ona biti gora od one koja je mogla da im bude dosuđena. Iz zatvora se može pobeći, od sebe ne može. Griža savesti celog života proganja. A kazna koju život spremi... Ona je neizbežna i najgora moguća.

                                                       

Zakon nije isti za sve. Pravda je slepa.


S.R.

Beograd, 01.02.2013.

Rezultati ispita su bili očekivajući i zadovoljavajući, sem što sam dobio devetku iz sociologije. Znao sam da mi je potrebno više od sto osamdeset i četiri časa učenja.
No, pošto sam sada imao mesec dana pred sobom, pre nego što mi počne novi semestar, odlučno sam rešio da predjem Call of Duty: Modern Warfare 3 multiplayer i to svih 10 prestige-a. Seo sam za svoj računar i počeo. Prešavši prvih 80 nivoa i otključavši 1. Prestige, shvatio sam da je četiri ujutro videvši kazalje na malom drvenom satu koji mi je baka poklonila. On je visio desno od mog ekrana koji je brojao 26 inča u dijagonali. Računar, sat i moj radni sto sa knjigama koje su bile poređane ispod njega bile su jedine stvari koje su činile moju sobu pored kreveta. Na jednom mi je nestala struja. Iznervirao sam se jer sam u tom trenutku bio vodeći na mapi sa 37 fragova i 2 smrti. Samo 3 fraga su me delila od pobede! "Ima da izresetam majmuna zbog kojeg mi je sad nestala struja!" pomislio sam u sebi.
Pošto osigurači nisu u pitanju, izašao sam ispred stana da proverim kabinu sa glavnom osiguračima. Osetio sam udarac u potiljak i pao sam.

Sledeće čega se sećam bila je mračna prostorija i svetlost koja mi je bila uperena u oči. Sedeo sam na drvenoj stolici dok su mi ruke bile vezane lisicama. Iza svetlosti sam jedva video siluete dva visoka krupna muškarca. Pricali su jako glasno i udarali su me po celom telu. Prvobitno sam dobio udarac u stomak, a potom i u glavu. Krv, u koju je bio uronjen moj četvrti gornji levi zub, izletela je iz mojih usta. Plakao sam. Molio sam ih da prestanu, nisam znao zašto sam ovde. Upitavši ih koji je razlog mog bivanja na ovom mestu, dobio sam odgovor k'o iz topa ''znaš ti vrlo dobro'' a zatim još jedan šamar čija me je sila, tako vezanog za stolicu, bacila na pod. Jecao sam. Osećao sam se tako bespomoćno. Ponovo sam osetio udarac u potiljak, kada mi se sve smračilo.

Beograd, 19.01.2013.

Ispisavši poslednju rečenicu zaklopio sam debeli, masni papir drugim. Osetio sam olakšanje. Sav teret koji sam skupljao u sebi tokom čitavog januara, svi ti dani provedeni učenjem konačno su okončani završetkom ovog pismenog dela ispita. Ispitni rok za mene je završen. Siguran u svoje znanje koje sam ispisao na papire tih dana, rešio sam da sám sebi dam malo oduška. Pozvao sam par svojih prijatelja, međutim, niko se nije odazvao mom pozivu, a ionako je bilo odveć kasno. "Bestraga" pomislih, "potrebna mi je relaksacija! Ko jebe prijatelje, idem na pivo!"

Prepešačio sam stotinak metara uz ulicu Kraljice Marije, odlučno, u nameri da svoje visoko, koščato telo odmorim u jednom od mojih omiljenih beogradskih pabova. Kada sam konačno smestio svoje pogrbljeno telo i prekrstio svoje noge, skinuvši debele kockaste morski-plave naočare, debeljuškasti konobar, Miki, kojeg znam od ranije, zaskočio me je pitanjem "Šta ima, stari moj? Hoćeš kao i obično?".
Bez razmišljanja sam odgovorio "Naravno", a potom sam i dodao "najnapornijih petnaest dana mog života." Na leto je trebalo da diplomiram elektroniku kao jedan od najboljih studenata, a pored sebe nisam imao nikoga, ni prijatelje, ni devojku, ni porodicu. Maštao sam o tome da upoznam savršenu devojku sa kojom bih imao savršen život. Brzo sam se iz svojih maštarija vraćao u realnost, jer ko bi zaista želeo pogrbljenog, mršavog, uštrebanog šmokljana sa ETF-a?

Miki mi je doneo hladno pivo, Zaječarac. Inače prezirem pivo i alkohol uopšte, ali ovakve situacije su bila neka priča za sebe. Ispijajući svoje pivo i gledajući prenos neke jadne fudbalske utakmice druge srpske lige, ušla je jedna prelepa devojka koju nisam ni primetio sve dok me nije upitala za vatru, koju ja nisam imao. Pluća su mi odavno bila oštećena zbog roditelja pušača. Bila je odevena u crvenu haljinu koja je bila otvorena na leđima, a na nogama je imala visoke crne potpetice, što je bilo jako iznenadjujuće, obzirom da napolju pada sneg. Uvojci njene duge crne kose su dopirali sve do njene oble zadnjice. Grudi su joj bile blago otvorene, a na njih je bila naslonjena diskretna biserna ogrlica. Bio sam očaran.
Veoma nervozan zbog njenog prisustva poželeo sam da odem što pre, a ona je započela konverzaciju sa mnom upitavši me da li je slobodna stolica. Pomislio sam da verovatno očekuje više ljudi da joj dodje nego što ima mesta za stolom pa sam joj odgovorio "naravno, samo izvolite".
Ona je sela.
Srce mi je lupalo brzinom koja je direktno srazmerna tempu najbržeg bugi vugija koji sam ikad čuo. Započela je konverzaciju sa mnom a ja sam samo odgovarao, nakon četiri-pet piva već sam bio cirke ali i potpuno opušten u razgovoru sa njom koji mi je neverovatno prijao.
Spremali su se da zatvore pab, već je prošlo tri sata posle ponoći, a ja sam se ponudio da je otpratim do kuće. Srećom, stanovala je u ulici pored i radovao sam se što ću koliko-toliko i ja sam brzo stići kući.

Doprativši je do ulaza, ponudila mi je piće kod sebe, što sam ja glatko odbio, imajući u vidu da moram sutradan da počnem da spremam prvi ispit za drugi rok. Približila se i, meni potpuno neočekivano, poljubila me. Ja sam uzvratio kako sam znao i umeo, a ona mi je rekla kako se odvratno ljubim. Uzvratio sam joj sa "hvala" a potom smo nastavili sa strasnim ljubljenjem i u sledećem trenutku smo bili na njenom krevetu. Skinuo sam joj haljinu nekako, srećom po mene ostala je čitava, što zbog mog već pripitog stanja to zbog moje smotanosti. U nemogućnosti da otkopčam njen grudnik ona je to sama učinila. Bio sam jadan. Potom me je gurnula na krevet i krenula da me ljubi po vratu i grudima pa sve naniže, lagano me grebeći svojim noktima. Ubrzo sam se našao potpuno nag na njenom krevetu, a ona je bila na meni. Nisam znao ni šta radim koliko mi se vrtelo u glavi, ona je sve sama radila. Pomislio sam "šta ukoliko ima neku polno prenosivu bolest, idiote jedan?" mada je to bilo potpuno nebitno u tom trenutku.
Sledeće jutro, probudila me je hladnoća koja je prouzrokovana otvaranjem ulaznih vrata u čijoj sam ja neposrednoj blizini spavao.
Kad sam došao k sebi, shvatio sam da sam bio izbačen iz njenog stana, odeven samo u dugački kaput do zemlje.
Pri sebi nisam imao ni prebijene pare, a ne sećam se koji je njen stan.
Nevinost sam izgubio pijan, opljačkan, a potom i posramljen.