Hodam stazom koja je okružena trnjem. To trnje je visoko oko dva metra i od njega ne vidim šta se nalazi sa druge strane. Dok lagano koračam imam osećaj kao da sam slep, kao da ne vidim ništa, svuda je mrak.
Sa druge strane, iza trnja, čuju se glasovi, bezbroj glasova i poneki grohot, a ja osećam strah. Užasan strah prolazi kroz mene, prolazi kroz moje vene. On me obuzima i plašim se. Ne smem da ni da pokušam da prođem kroz to trnje. Ukoliko samo probam, sav cu se izbosti i unakaziti. Već sam probao jednom nogom jednom prilikom i noga mi je sva krvava i u ranama, još uvek se jedva oslanjam na istu. Od tada je taj strah u meni i od tada koračam samo pravo, sa nadom da ću nekad izaći iz ovog lavirinta i uvideti odakle dopiru ti glasovi. Da ću izaći iz ove tame kojom sam okružen i da ću spoznati tu svetlost koja dopire do mene.
Koliko dugo hodam izgubio sam pojam o vremenu i ne znam ni da li je dan ili noć. Nema pomaka, kao da hodam u krug i da sam uvek na istom mestu, kao da sam ovuda već prošao, sve je isto. Odjednom, začuo sam neki glas. On nije bio kao ostali glasovi, bio je mnogo tiši, ali bliži. Kao da je bio tik pored mene, a ja to nisam ni mogao da primetim. Ipak, spoznah nju pored sebe, bila je tu, pravo ispred mene. Zaboga, koliko je samo mala. Smedje, prelepe, dugačke kose, krupnih braon očiju i sa plišanim medom u ruci. Bila je jako lepa, kao i sve vile što jesu. Postala je moj saputnik i duž mog životnog putovanja ona je za kratko vreme postala najbitnija osoba u životu. Nju sam zavoleo, njoj sam se divio, ona je jedina koja je bila tu za mene i pokazala mi je šta je to prijateljstvo, drugarstvo. Volela me je. Ubrzo mi je pomogla da izađem iz ovog kruga, da odem sa ovog puta korenja, da preletim svo trnje i da odem daleko od toga, više nikada nisam video to korenje. Otišli smo daleko, družili smo se, provodili smo neverovatno vreme zajedno na prelepim poljanama koje su bile pune predivnog cveća, bujnih drveća i zaista fantastične prirode. Bilo je tako divno, tako smo se puno zajedno igrali, pričali, svadjali se. Sve ono što čini jedno savršeno prijateljstvo, jedan perfektan balans. To je bila ljubav. Bratsko-sestrinska ljubav koju niko nije mogao da nam oduzme. Zbog nje sam konačno shvatio da ima divnih ljudi. Ja sam to uvideo tako što me je izvukla iz one staze okovane korenjem. Izvukla me je na pravi put, na put lepote gde sam mogao da spoznam sve i da vidim koliko je to sve ustvari divno. Bio sam joj neizmerno zahvalan. Plakao sam, plakao od sreće što takvu osobu mogu da imam pored sebe. Nakon nekog vremena, uvideo sam da nisu svi ljudi, kao ona, dobri. Ima i onih loših, podmuklih, pokvarenih, zlobnih. Ljudi su pokušavali i trudili se svom snagom da razore to naše što mi imamo, jer to niko drugi nema! Bili su ljubomorni. U početku im nije uspevalo, bili smo jaki, bili smo najjači, samo ona i ja i niko drugi. Svet je naš.
Vremenom, naš odnos se promenio, ušli su neki drugi ljudi u naše živote, vila je mislila da se zaljubila u par ’prinčeva’,a i ja u par ’princeza’ i to nas je vremenom malo po malo odvajalo. Pričama i različitim mišljenjima. Ja sam njoj želeo samo najbolje, a ona meni još bolje od toga. Vremenom je moj prijatelj, moja dobra vila mene malo zapostavila, okrenula se nekim drugim stvarima, a i ja sam. Našao sam devojku koju sam mnogo zavoleo, a moj najbolji prijatelj-dobra vila je i dalje tragala za nekim koga bi mogla da zavoli, iako je znala da se to nikada neće dogoditi, jer još uvek voli onog jednog. Samo jedan je u njenom srcu, zauzeo joj ga je, uzeo ga. Ona je želela, tražila, pokušavala da nadje odgovarajućeg, ali nije išlo. Videći mene kako sam našao novu osobu pored sebe, neku novu sa kojom koračam, kao da nije želela da me uznemirava, da me ometa. Kao da me je pustila da odem. Nije želela da me deli sa nekim, želela me je samo za sebe. Ja sam pokušavao da je zaustavim, al’ svaki put bismo se svađali. Ja sam bio kriv za sve te svadje. Plakao sam opet. Nisam mogao da podnesem, želeo sam to da zaustavim, ali nisam mogao. Kao da sam ušao u lokomotivu i nisam mogao da povučem ručnu kočnicu jer je lokomotiva išla prugom koja je vodila u provaliju. Ta lokomotiva je vodila direktno u provaliju sebe, nju, mene, nas, sve naše uspomene, sećanja, emocije, direktno u provaliju. Da odu, da se survaju i da se od njih samo čuje glasan zvuk kao da je bomba pala i da se digne neverovatno veliki oblak dima i prašine. Prasak. Ja to nisam mogao da podnesem, svaki put kada bismo se svađali, ona je svojom svađom punila lokomotivu svojom snagom, energijom, punila ju je do vrha da bi ceo voz što brže išao, da bi što pre došao do kraja. Zvuk je već bio prejak. Trudio sam se da zakočim, ali nisam mogao. Svaki moj pokušaj bio je bezuspešan! Ne mogu da kažem da se ona nije trudila. Ne mogu to da kažem, kad jeste. Pokušavala je da zakoči previše puta, pokušavala, ali tada, kada je ona pokušavala, ja sam punio lokomotivu energijom, punio sam je do samog vrha, kao što je i ona to činila. Zaboga, kao da smo to jedno drugom u inat činili i kao da smo želeli da sve ode u provaliju i nestane. Ja to nisam smeo da dopustim, nije smela ni ona. Niko od nas nije hteo. Kada bi se strasti smirile, mi smo prestajali, kočili smo zajedno, iz sve snage i voz je počeo da koči, voz je počeo konačno da usporava. Nažalost, bilo je prekasno, nismo na vreme počeli da kočimo zajedno. Sada je već bilo kasno. Kolona od preko trideset povezanih vagona i sve to zajedno za ovu parnu lokomotivu nije uspela da se zaustavi pred samu provaliju, već je onaj, najbitniji deo ispao sa tla, ispao je u provaliju.
Moj ceo svet je krenuo da se ruši zajedno sa padom te lokomotive i tih vagona, moj prijatelj i ja smo zajedno išli u smrt. Zagrljeni, uplašeni da je već kraj, doživeli smo da se trećina naših vagona zakači za stari hrast koji je visio na litici. Ta trećina vagona su bile naše emocije i uspomene. One su nas još držale da ne padnemo. To je bilo naše srce, ljubav koja nas ne držala, dok je glava, lokomotiva bila tek par metara od tla odvojena. Naši životi su bili spaseni zahvaljujući našoj ljubavi i našem prijateljstvu. Iskočili smo iz lokomotive srećni što smo uopšte živi. Kada smo se udaljili od lokomotive, sve se obrušilo, ceo naš život se obrušio na jednom mestu.
Tada smo odlučili da okrenemo novu stranicu našeg zajedničkog života i da nastavimo dalje, da otpočnemo jedan novi život, zajedno.
Dva prijatelja sa čistom prošlošću kao ’tabula rasa’ spremni da se uzajamno pomažemo do kraja života.
Sa druge strane, iza trnja, čuju se glasovi, bezbroj glasova i poneki grohot, a ja osećam strah. Užasan strah prolazi kroz mene, prolazi kroz moje vene. On me obuzima i plašim se. Ne smem da ni da pokušam da prođem kroz to trnje. Ukoliko samo probam, sav cu se izbosti i unakaziti. Već sam probao jednom nogom jednom prilikom i noga mi je sva krvava i u ranama, još uvek se jedva oslanjam na istu. Od tada je taj strah u meni i od tada koračam samo pravo, sa nadom da ću nekad izaći iz ovog lavirinta i uvideti odakle dopiru ti glasovi. Da ću izaći iz ove tame kojom sam okružen i da ću spoznati tu svetlost koja dopire do mene.
Koliko dugo hodam izgubio sam pojam o vremenu i ne znam ni da li je dan ili noć. Nema pomaka, kao da hodam u krug i da sam uvek na istom mestu, kao da sam ovuda već prošao, sve je isto. Odjednom, začuo sam neki glas. On nije bio kao ostali glasovi, bio je mnogo tiši, ali bliži. Kao da je bio tik pored mene, a ja to nisam ni mogao da primetim. Ipak, spoznah nju pored sebe, bila je tu, pravo ispred mene. Zaboga, koliko je samo mala. Smedje, prelepe, dugačke kose, krupnih braon očiju i sa plišanim medom u ruci. Bila je jako lepa, kao i sve vile što jesu. Postala je moj saputnik i duž mog životnog putovanja ona je za kratko vreme postala najbitnija osoba u životu. Nju sam zavoleo, njoj sam se divio, ona je jedina koja je bila tu za mene i pokazala mi je šta je to prijateljstvo, drugarstvo. Volela me je. Ubrzo mi je pomogla da izađem iz ovog kruga, da odem sa ovog puta korenja, da preletim svo trnje i da odem daleko od toga, više nikada nisam video to korenje. Otišli smo daleko, družili smo se, provodili smo neverovatno vreme zajedno na prelepim poljanama koje su bile pune predivnog cveća, bujnih drveća i zaista fantastične prirode. Bilo je tako divno, tako smo se puno zajedno igrali, pričali, svadjali se. Sve ono što čini jedno savršeno prijateljstvo, jedan perfektan balans. To je bila ljubav. Bratsko-sestrinska ljubav koju niko nije mogao da nam oduzme. Zbog nje sam konačno shvatio da ima divnih ljudi. Ja sam to uvideo tako što me je izvukla iz one staze okovane korenjem. Izvukla me je na pravi put, na put lepote gde sam mogao da spoznam sve i da vidim koliko je to sve ustvari divno. Bio sam joj neizmerno zahvalan. Plakao sam, plakao od sreće što takvu osobu mogu da imam pored sebe. Nakon nekog vremena, uvideo sam da nisu svi ljudi, kao ona, dobri. Ima i onih loših, podmuklih, pokvarenih, zlobnih. Ljudi su pokušavali i trudili se svom snagom da razore to naše što mi imamo, jer to niko drugi nema! Bili su ljubomorni. U početku im nije uspevalo, bili smo jaki, bili smo najjači, samo ona i ja i niko drugi. Svet je naš.
Vremenom, naš odnos se promenio, ušli su neki drugi ljudi u naše živote, vila je mislila da se zaljubila u par ’prinčeva’,a i ja u par ’princeza’ i to nas je vremenom malo po malo odvajalo. Pričama i različitim mišljenjima. Ja sam njoj želeo samo najbolje, a ona meni još bolje od toga. Vremenom je moj prijatelj, moja dobra vila mene malo zapostavila, okrenula se nekim drugim stvarima, a i ja sam. Našao sam devojku koju sam mnogo zavoleo, a moj najbolji prijatelj-dobra vila je i dalje tragala za nekim koga bi mogla da zavoli, iako je znala da se to nikada neće dogoditi, jer još uvek voli onog jednog. Samo jedan je u njenom srcu, zauzeo joj ga je, uzeo ga. Ona je želela, tražila, pokušavala da nadje odgovarajućeg, ali nije išlo. Videći mene kako sam našao novu osobu pored sebe, neku novu sa kojom koračam, kao da nije želela da me uznemirava, da me ometa. Kao da me je pustila da odem. Nije želela da me deli sa nekim, želela me je samo za sebe. Ja sam pokušavao da je zaustavim, al’ svaki put bismo se svađali. Ja sam bio kriv za sve te svadje. Plakao sam opet. Nisam mogao da podnesem, želeo sam to da zaustavim, ali nisam mogao. Kao da sam ušao u lokomotivu i nisam mogao da povučem ručnu kočnicu jer je lokomotiva išla prugom koja je vodila u provaliju. Ta lokomotiva je vodila direktno u provaliju sebe, nju, mene, nas, sve naše uspomene, sećanja, emocije, direktno u provaliju. Da odu, da se survaju i da se od njih samo čuje glasan zvuk kao da je bomba pala i da se digne neverovatno veliki oblak dima i prašine. Prasak. Ja to nisam mogao da podnesem, svaki put kada bismo se svađali, ona je svojom svađom punila lokomotivu svojom snagom, energijom, punila ju je do vrha da bi ceo voz što brže išao, da bi što pre došao do kraja. Zvuk je već bio prejak. Trudio sam se da zakočim, ali nisam mogao. Svaki moj pokušaj bio je bezuspešan! Ne mogu da kažem da se ona nije trudila. Ne mogu to da kažem, kad jeste. Pokušavala je da zakoči previše puta, pokušavala, ali tada, kada je ona pokušavala, ja sam punio lokomotivu energijom, punio sam je do samog vrha, kao što je i ona to činila. Zaboga, kao da smo to jedno drugom u inat činili i kao da smo želeli da sve ode u provaliju i nestane. Ja to nisam smeo da dopustim, nije smela ni ona. Niko od nas nije hteo. Kada bi se strasti smirile, mi smo prestajali, kočili smo zajedno, iz sve snage i voz je počeo da koči, voz je počeo konačno da usporava. Nažalost, bilo je prekasno, nismo na vreme počeli da kočimo zajedno. Sada je već bilo kasno. Kolona od preko trideset povezanih vagona i sve to zajedno za ovu parnu lokomotivu nije uspela da se zaustavi pred samu provaliju, već je onaj, najbitniji deo ispao sa tla, ispao je u provaliju.
Moj ceo svet je krenuo da se ruši zajedno sa padom te lokomotive i tih vagona, moj prijatelj i ja smo zajedno išli u smrt. Zagrljeni, uplašeni da je već kraj, doživeli smo da se trećina naših vagona zakači za stari hrast koji je visio na litici. Ta trećina vagona su bile naše emocije i uspomene. One su nas još držale da ne padnemo. To je bilo naše srce, ljubav koja nas ne držala, dok je glava, lokomotiva bila tek par metara od tla odvojena. Naši životi su bili spaseni zahvaljujući našoj ljubavi i našem prijateljstvu. Iskočili smo iz lokomotive srećni što smo uopšte živi. Kada smo se udaljili od lokomotive, sve se obrušilo, ceo naš život se obrušio na jednom mestu.
Tada smo odlučili da okrenemo novu stranicu našeg zajedničkog života i da nastavimo dalje, da otpočnemo jedan novi život, zajedno.
Dva prijatelja sa čistom prošlošću kao ’tabula rasa’ spremni da se uzajamno pomažemo do kraja života.
