Sedeo sam pri vrhu amfiteatra sa desne strane, bilo je 10
ujutru i slušao sam uvodno predavanje. Nisam ni sam bio siguran što sam došao
na uvodno predavanje kada sam znao da neću čuti ništa novo i pametno, ali ipak
sam bio ovde, osetio sam da tako treba.
Dok mi je umorna glava ležala
naslonjena na dlanove, a laktovi podupreti stolom, čuo sam tihi, ali dovoljno
glasni, škljoc na mojih jedanaest sati u daljini. Dijagonalno od mene pri dnu amfiteatra držala je
fotoaparat uperen ka meni. Snajper na čijem nišanu sam bio ja. Opalila je. Tek
kada je spustila nišan i video lice koje se nalazilo iza njega, osetio sam
pogodak u grudima. Pogledi su nam se susreli. Podigao sam upitno obrvu, a ona
je uzvratila uz blagi osmeh iznenađenja. Skrenuo sam pogled i nastavio da pratim
predavanje. Škljocanje je prestalo.
Sledeći put kad sam pogledao u njenom
pravcu više je nije bilo. Potražio sam je pogledom po levoj strani amfiteatra,
ali je nisam našao. Ubrzo nakon toga sam čuo da se otvaraju vrata iznad mene i
znao sam da ulazi. Ubrzo sam osetio njenu prisutnost zdesna. Zasmejao sam se i
ponovo je opalila. Okrenuo sam se i nasmejao još više. Škljocanje se
nastavilo. Dobio sam fotosešn potpuno nenadano. Zanimalo me je kako sam ispao.
Prišao sam joj ne bih li to i saznao. Fotka je bila kritična, ali ne koliko i pogodak u grudima. Njega nisam bio
ni svestan, ali sam nakon par trenutaka razgovora postao.
Onaj prvi pogodak
puno me je koštao. Ubio me je njen osmeh očima.
