Rezultati ispita su bili očekivajući i zadovoljavajući, sem što sam dobio devetku iz sociologije. Znao sam da mi je potrebno više od sto osamdeset i četiri časa učenja.
No, pošto sam sada imao mesec dana pred sobom, pre nego što mi počne novi semestar, odlučno sam rešio da predjem Call of Duty: Modern Warfare 3 multiplayer i to svih 10 prestige-a. Seo sam za svoj računar i počeo. Prešavši prvih 80 nivoa i otključavši 1. Prestige, shvatio sam da je četiri ujutro videvši kazalje na malom drvenom satu koji mi je baka poklonila. On je visio desno od mog ekrana koji je brojao 26 inča u dijagonali. Računar, sat i moj radni sto sa knjigama koje su bile poređane ispod njega bile su jedine stvari koje su činile moju sobu pored kreveta. Na jednom mi je nestala struja. Iznervirao sam se jer sam u tom trenutku bio vodeći na mapi sa 37 fragova i 2 smrti. Samo 3 fraga su me delila od pobede! "Ima da izresetam majmuna zbog kojeg mi je sad nestala struja!" pomislio sam u sebi.
Pošto osigurači nisu u pitanju, izašao sam ispred stana da proverim kabinu sa glavnom osiguračima. Osetio sam udarac u potiljak i pao sam.
Sledeće čega se sećam bila je mračna prostorija i svetlost koja mi je bila uperena u oči. Sedeo sam na drvenoj stolici dok su mi ruke bile vezane lisicama. Iza svetlosti sam jedva video siluete dva visoka krupna muškarca. Pricali su jako glasno i udarali su me po celom telu. Prvobitno sam dobio udarac u stomak, a potom i u glavu. Krv, u koju je bio uronjen moj četvrti gornji levi zub, izletela je iz mojih usta. Plakao sam. Molio sam ih da prestanu, nisam znao zašto sam ovde. Upitavši ih koji je razlog mog bivanja na ovom mestu, dobio sam odgovor k'o iz topa ''znaš ti vrlo dobro'' a zatim još jedan šamar čija me je sila, tako vezanog za stolicu, bacila na pod. Jecao sam. Osećao sam se tako bespomoćno. Ponovo sam osetio udarac u potiljak, kada mi se sve smračilo.
